Sreo sam Geru dva do tri puta kod Vesne Bajalske u Montroju. U njenom čudnom prostoru-ateljeu, koji je bio romantičan, svačije prisustvo bilo je nekako čudno, i zapaženo... Gera je pripadao, po sudbini, nomadima, imao je jaku ličnost, njegovo prisustvo u tome je prostoru bilo zapaženo; hoću da kažem - izgledao je kao neko ko je tuda prošao i, kada bi izašao, bilo je u tom prostoru nekako praznije, osećali smo neku prazninu. Bio je i lep momak, naočit, dostojanstven u držanju, a to je obično karakteristika ljudi koji nikome ne pripadaju - tako i Gera, izgledao je kao da nikome ne pripada, da je uvek samo jednim delom tu, u društvu, a nekim drugim delom negde drugde, u svome svetu, u koji nisi imao pristupa.

I slike su mu ličile na njega - bio je to izazov nekog drugog sveta koji ne postoji; na njegovim slikama postoji to lutanje kroz ničiju zemlju, kroz svet koji nije obeležen bilo kakvom geografijom... Nije to bio neo-nadrealizam, niti stil koji preovladava danas u određenim sferama umetnosti; bio je to neki drugi svet. Imao je puno nekog svog karaktera i stila, svoju jaku ličnost, i pošto sam i ja nomad, nekako prepoznajem sve ljude koji prolaze tim mojim svetom, nomadskim - stoga mi se stalno čini da će se ponovo odnekud pojaviti, da će iznenada iskrsnuti, naglo kao što je i otišao, i to ne na budistički način, u smislu ponovnog rođenja i povratka, već više na naš, evropski...

Bata Mihajlović, slikar
(Pariz, juni 1998)