Moje sećanje na Geru je tako živo da i dalje ne mogu da verujem da ga neću sresti ili videti na nekom žuru, na ulici, u galeriji, kod Čupe ili na zabavi kakve su voleli on i Bora da prave.

Gera je jedan od dobrih duhova Beograda. Sećam se da sam bila baš klinka i da smo jednom prilikom išli na žur na teniske terene na Senjaku. Rečenica "Gera pušta muziku" odzvanjala mi je u ušima i ulivala poštovanje. Tada sam ga i upoznala. Te večeri, Gera je bio oličenje života. Brz, neobuzdan, pun strasti, duhovit, sladak, zgodan, pametan, obrazovan, nesputan, emotivan i naravno - neverovatno darovit umetnik. Slikar čiji je opus mnogo veći nego što većina pretpostavlja i zna. Jedne večeri, nekoliko meseci pre nego što je preminuo, a vratio se u Beograd i čekao i čekao na papire da bi produžio boravak u Francuskoj, odveo me je u podrum njihove divne porodične kuće i tada sam videla desetine i desetine poređanih slika...

Ne mogu da kažem da sam spadala u njegove najbolje i najbliže prijatelje, ali znali smo se dugo godina i, kao i Bora, nosio je u sebi neverovatnu količinu životne energije i ono što se tako lepo na francuskom kaže "joie de vivre"- radost življenja!
Radost življenja čoveka često odvede na razne strane. Nikada neću zaboraviti jedno veče u Parizu kada je padala kiša. Na proputovanju do Bordoa svratila sam na nekoliko dana u Pariz. Bilo je divno. Gera je skakao po haubama automobila, tako vešto s jedne haube na drugu, onako visok i dugonog... kosa mu je bila mokra i dugačka, a sve me je to podsetilo na "Singing in the rain", na Gerin način. Bio je tres charmant. Vikao je kako svim devojkama u društvu te večeri želi da kupi najbolji sladoled na svetu - "Hagendash". 

Onaj tužni dan kada smo ga ispratili na Topčiderskom groblju kao da je bio znak da je Beograd polako počeo da se menja i da više ništa neće biti isto. Bora s velikom ljubavlju i zajedno sa prijateljima čuva uspomenu na svog brata. Na izložbi u Francuskom kulturnom centru 2004. godine, ljudi su se divili Gerinim slikama koje dotad nisu mogli da vide. Smatram da veliki slikar ne može biti neko ko nije savršen crtač, a Gera jeste bio savršen crtač. Potom, Bora otvara knjižaru Maćado i okupljamo se u Krunskoj, pa u Golsvordijevoj na žurevima-izložbama-susretima posvećenim Geri. I Gera je tu negde, ali se krije. Igra se sa nama. Začikava nas. Imao je neverovatan smisao za humor. Potom slede izložbe kod Saleta Gligorijevića, zime 2010/2011, a onda i u Uroborosu, oktobra 2011.

S Gerom sam se intenzivno družila pred kraj njegovog života. Sećam se kada je jednom došao kod mene u svom čuvenom braon kožnom mantilu, u crnom džinsu i rolki. Mnogo se dopao mojoj mami i poklonila mu je jednu staru fotografiju u sepija tehnici s početka XX veka. Uzeo ju je tako finim i blagim pokretom, prešao nežno i znalački preko teksture kartona, pa je stavio u svoj magični džep. Posle smo otišli u Resavu... i tamo je puštao muziku. Volela sam i da idem u posetu kod Gere. Smejali smo se, razgovarali o svemu i sve pretresali - od umetnosti do zezanja, od gradskih priča do svetskih zbivanja.

Sada mi izgleda da su moje druženje i viđanje s Gerom obeležile kiša i sneg. I dan-danas, kada u Beogradu pada sneg ili kiša, čini mi se da vidim kako brzo i kroz gustu, tešku izmaglicu promakne prilika visokog, lepog tamnokosog slikara. I znam da je to Gera.


*

Duška Čavić Žozi
(2011)