Dušanu Gerziću

NAJDRAŽI, ponovo ti pišem, jer reči tvoje u stihu primih i
Predana nekoj od pre tri veka davnoj epohi pokušavam
Da oponašam pesnika al i čoveka.
Pisati pisma ljubavna il drugarska, il već pisma bilo kakva
Nije mudrost tek takva, ma šta ti na to rek'o.
A znam da je jedan deo mene taj zanat dobro ispek'o i sada
Još mi samo osta da se kao pastir ovci
Obraćam za ona pitanja
Dobra i stara o kojima sve znaš i nema im para.
Da l' ima dara u ovoj ruci što zauvek ne zna
Šta je po struci, te postala bih neka ličnost
Petostruka, što sve zna, od reči pravi gume da
Se za druge lepe, ostavljajući traga.
I volela bih da sam ti još uvek draga. Al bila bih i
Metresa nekom monsinjoru što se mojim željama
Dobro ulagivati ume, bila bih ponovo ona Sara Stara, al
Me Heraklit srubi (taj kao da nije imao ništa preče osim
Da kaže kako sve teče), te povratka istom nema, jer
Kako vidim postajem žena.
Odozgo nam se smutnje i dalje pletu, Najdraži Vikare, Ti Slikare,
Odozgo nam stalno neko dovikuje reči moćnije
Od oluje najjače, al gluvi smo bili i još smo uvek,
Za tu visoku pamet, kao ostatak neki ljudski dobro zanet
U snove svoje.
Moje sinkope, mitska bića, igraju po papiru kao antilope,
I ne misli da kraja našem delcu ima, nema ni odmora
Jer odozgo nas To stalno tera da narod lažemo
Ipak do kraja.

Pa, NAJDRAŽI, ako u nama ima bar malo dara onda lagati moramo,
Takva je osnovna šara po kojoj hodimo sa željom
Da delce koje izrodimo bude lažljivije od prethodnika spretnog.

I sada, umrtvljena ćutnjom nekom dubokom, kao starica
Pred belim vodoskokom što palcem vodu mrsi, jer ostali
Prsti ne služe svrsi,
Slušam nadošlu pamet koja mi šapuće da ti kažem,
Da cela je zabuna oko žudnje i ostvarenja, oko ljubavi
Boje i reči.

Pred kraj o tebi mislim kao o ideji što mi srce greje
Te neka te misli u istom stanju stoje, sve do
Novog pisma, kad se u osmercu, ili
Nekom -ercu, tvoje rime iznova sroje,
Da mi poneki osmeh izmame.

Ja molim, sa mnom veseo budi, te kao Šekspir
Svojoj Ludi poneku mi bezglavu mudrost
Ponudi.

Što pre.