Ja sam o Geri slušala mnogo, i to od raznih pametnih i zanimljivih ljudi, od Beograda via Pariz, pa do Njujorka i nazad. Upoznali smo se, nažalost, tek devedeset sedme, na njegovoj i Srbinoj izložbi u SKC-u. Posle te izložbe sedeli smo i razgovarali i ja sam sa ushićenjem shvatila da sam najzad pronašla prijatelja koga sam dugo čekala. Toliko toga smo znali jedno o drugom i tako se razumeli da je i mene i Geru to šokiralo... Kao da smo imali jedno dugo, intenzivno, spiritualno druženje, a da nismo delili isti prostor. Dok je on bio u Parizu, ja sam bila u Njujorku, kada je on bio u Njujorku, ja sam bila u Madridu, kada sam ja bila u Beogradu, on nije, i tako u krug. Nežan, lep, veseo i opušten, Gera je izgledao prosto neverovatno u depresivnom i sivom beogradskom decembru. Razgovarali smo o njegovim slikama, mojim knjigama, našim zajedničkim prijateljima i dogovorili se da on proba moju maltešku salatu i da radimo jedan projekat zajedno... A onda je Gera otišao, sada u drugu dimenziju i ja opet znam da imam prijatelja i da ćemo se opet sresti... Ovaj postpostmoderni Šejka, čiju sam sliku ili crtež želela žarko da imam, otišao je nasmešen i nestašan u bolju dimenziju za koju ne trebaju vize ni pasoši. Umro je u 36. godini, u kojoj uvek umiru najbolji, najlepši, najveći...
Mi ovde ostali - umorni od palog sveta, okruženi njegovim slikama koje tek otkrivamo, u sasvim smo prijatnoj obavezi da klincima koji dolaze spominjemo "večnog klinca", njegov dar i entuzijazam (u izvornom smislu bogoispunjenosti). Intimno, zahvalna sam Gospodu što mi je pružio tih nekoliko sati intenzivnog razgovora sa Gerom, razmene energije i znanja, radosti i lepote i tad sam shvatila da su za veliko prijateljstvo nekada dovoljni i minuti, a nekada ga ne možete dosegnuti ni kroz decenije... Srba je bio zapanjen kad nas je zatekao u toj prisnosti starih znanaca i kikotu onih koji se prepoznaju u ovom nadasve neprijatnom svetu. Gde ste se vi upoznali - u Njujorku, Parizu, Londonu?, pitao je Srba. Znamo se, rekao je Gera.
Prepoznavanje, ili anagnorizam je za umetnika možda najvažnije... Tako mi prepoznajemo ljude, ideje, slabosti, lepotu, skriveno, ono što će tek doći...
Ja spadam u one ljude koji ne mogu da vole nečije slike, a da ne vole i slikara koji ih je napravio... U svakom uglu i najmanjeg Gerinog crteža, iz bilo koje njegove faze, krije se deo Gere i tako naša ljubav ne mora da bude potpuno apstraktna - možemo da ga gledamo i dodirujemo, i čak da osećamo da posedujemo deo njega...
Ljubavnici su moj najdraži francuski film, to sam nekoliko puta rekla Sergeju koji je uspeo da u ovoj parabiografskoj priči po Gerinom pariskom putešestviju spoji svoj neverovatni karakter sa Gerinim isto tako čarobnim i jakim...
I na kraju, ja volim Geru i njegove slike, a tako je malo ostalo ljudi, i među prividno živim i među prividno mrtvim koje možemo iskreno voleti, diviti im se i znati da je to uzajamno... Minuti su večnost, to je ono što Srbi nikada nisu shvatali...

Isidora Bjelica, spisateljica (2003)