Gera je ličnost neodvojiva od priče beogradskog novog talasa i roka osamdesetih. Kažu da je bio voljen od svih, tražen i sveprisutan, pozitivan, optimističan, talentovan, "večni klinac", da kod njega nije postojala granica između života i umetnosti...


Renesansni slikar mitskih osamdesetih
Tokom projekta "Artistička radna akcija", predvodio je grupu VIA Talas, smislio je i hit "Čokolada" koji su ipak "maznuli" nešto popularniji VIS Idoli. Kao renesansna, ili modernije rečeno multimedijalna ličnost, bavio se i rok fotografijom, artističkim filmovima, modom, tokom osamdesetih radio kao di-džej u klubovima Akademija i Zvezda, uticao na dešavanja u SKC-u koji je tih godina predstavljao nenadmašno kultno mesto... Radio je plakate i omote ploča, sarađivao na Studiju B u emisiji “Petkom u 22”, kao fotograf objavljivao u Omladinskim novinama…
U sebi je imao nešto nomadsko, apatridsko. Živeo je i izlagao u Parizu, Njujorku, Torontu. Njegovi kasniji radovi sadrže mnogo toga metafizičkog, vizantijskog, a Isidora Bjelica ga naziva post-post modernim Šejkom.
Na osnovu jednog perioda njegovog života u Parizu, francuski glumac i režiser Žan Mark Bar snimio je film Ljubavnici sa Sergejom Trifunovićem u glavnoj ulozi. Gera je umro 1998. u 37. godini. Iza njega je ostalo oko 150 slika, više od 500 crteža i mnogo urbanih legendi u kojima je glavni junak.
- Tokom njegovog života nije bilo lako odrediti o kakvom je slikaru reč, izuzev da je bio vrlo talentovan, u čemu su i kritičari saglasni. Ja bih izdvojio tri stvari u kojima je Gera bio majstor: potez, boja i atmosfera. Jednostavno, on je s tim bio rođen. I njegovi najraniji crteži sadržavali su te elemente. Kasnije se on dosta menjao, prolazio kroz razne periode, i negde oko svoje dvadeset pete godine, kada je počeo da se ozbiljno bavi slikarstvom, otišao je iz Beograda - objašnjava Borivoj Gerić, Gerin brat i vlasnik izdavačke kuće "Istar" koja je 2003. objavila luksuznu monografiju I, Myself and Others (izvanredan dizajn potpisuje Talent Factory) i koja na najbolji način predstavlja Gerin život, rad i putešestvija. Knjiga sadrži fotografije slika, crteža, body-art, fotografije iz tog perioda, Gerine meditacije na temu umetnosti i slikarstva i tekstove ljudi koji su imali sreću da ga poznaju. Između ostalih, u knjizi se nalaze i tekstovi Miomira Grujića Fleke, Caneta iz Partibrejkersa, Isidore Bjelice, Duce Marković, Đileta Markovića, Milana Mladenovića, Petra Omčikusa, Bate Mihajlovića, Nebojše Pajkića, Milete Prodanovića, Milice Tomić, Flavija Rigonata, Aleksandra Žikića, Nine Živančević i još mnogih Gerinih prijatelja i kolega koji predstavljaju onu beogradsku ekipu koja je zaslužna za specifičan urbani šmek, prepoznatljiv još od perioda novog talasa. Uporedo sa velikom Gerinom retrospektivnom izložbom u Francuskom kulturnom centru, u Domaćoj galeriji ispred knjižare Maćado 2004. godine postavljena je i izložba fotografija Dragana Papića »Gerakoljaži« ili »OverlappingGERAflešbek« koja predstavlja fotografije preklapanja lica Gerinih prijatelja sa motivima njegovih radova. Fotografije su snimljene prošlog leta na promociji monografije.

Tatoo - Ruža na grudima
Gera je verovatno najpoznatijim po svom body-artu, takozvanim Inicijacijama. Prvi je kod nas na taj način crtao po telu. Između ostalih, modeli su mu bili Sonja Savić, Marina Perazić, Toni Skot. Autentični dizajn grupa EKV, Električni orgazam, Haustor, Idoli, D'Boys duguje upravo njemu. Mnogo toga mističnog i ritualnog u estetici grupe EKV neodvojivo je od njegovog "art direction-a", od body-arta na telima članova benda, do dizajna i logotipa.
- Gera je naš drug. Znamo se i družimo godinama. On je višestrano talentovan, međutim, još uvek je atrakcija izvesnog beogradskog kruga, koji se kreće na relaciji Akademija - SKC, a nije poznat u zemlji. Gera je spontan, direktan, ima u sebi jako mnogo vedrine i... ne znam kako da ga opišem a da ga pri tom prikažem onima koji ga ne poznaju. On je neopisiv... Počeo je da crta na koži. Ne radi ni po kakvim šablonima, niti se priprema kod kuće, jednostavno uhvati nekog i iscrta ga. I to izgleda fantastično. E sad, mi smo mnogo povezani sa njegovim pristupom muzici. On ima pravi rokenrol senzibilitet. A pošto mi sviramo rokenrol i jako dobro ga osećamo, iznosimo na binu i deo Gerinog osećanja, onda kad nas on iscrta - rekao je davne 1985. g. Milan Mladenović, frontmen legendarne Ekatarine Velike.
- Kad se čovek rodi, on je čist i spolja i iznutra - govorio je Gera. - Onda iskustvo vremenom u podsvest upisuje razne motive, koji su uvek jedna subjektivna predstava. Kad crtam, tragam za tim potisnutim slikama i zato svakoj osobi pokušavam da naslikam njen vlastiti znak. To je kao kad bi jedan nevidljivi projektor iz središta tela projektovao na kožu vlastiti unutrašnji simbol.

Topčidersko brdo – Pariz – Njujork – Toronto – Pariz – Topčidersko brdo
Po završetku studija Gera odlazi u Pariz gde na Školi lepih umetnosti završava dva semestra u klasi profesora Vladimira Veličkovića. Učestvuje na izložbi Umetnici bez granica, a zatim odlazi u Njujork, u kome ostaje pet godina.
- Nisam se razočarao u Ameriku, ništa nisam ni očekivao, ni više ni manje, ali mislim da je tamo toliko sve svedeno na nivo novca, sve, u stvari, što se god pravi, novac oblikuje: sliku, skulpturu, predmet. Ti u stvari treba da razmišljaš kako ćeš to da prodaš. Ja odavde nisam otišao sa tom namerom, tako da sam taj prvi šok morao da imam - pričao je Gera o svojim prvim danima u Njujorku. Njujork je zapamtio Geru kada je u kultnoj diskoteci Tunnel Club slikao po telima posetilaca. Sve je zabeležio poznati hrvatski fotograf Lupino.
- On je jedan od najtalentovanijih i najegzotičnijih slikara koji dolaze iz Starog sveta - pisao je njujorški ARTspeak 1989. godine.
- Sobom sam po prvi put bio zadovoljan. To zaista nije imalo mnogo veze sa Njujorkom. Hteo sam da budem autentičan, da donesem nešto novo čime ću da fasciniram ljude, a u Njujorku fascinirati nekoga nečim, to je užasno teško, to je poduhvat svoje vrste - poverio se Gera Oliveri Ježini u emisiji Ars altera pars 1997. godine.
Iz Njujorka Gera odlazi u Toronto, nakratko se vraća u Beograd gde izlaže sa grupom Magnet, kao i na kolektivnoj izložbi Tarot, da bi se ponovo vratio u Pariz.
- Nakon odisejskih lutanja po predelima Novog sveta, koji je Gera sada referencijalno navodio u svom radu, ubrzo se nastanio u Parizu, koji ga je svojom poetskom maštom uvek inspirisao. Počeo je novi period u njegovom slikarstvu, onaj koji je pokušavao, dosta spretno, da umakne figuraciji, ili barem da je decentralizuje - piše Nina Živančević. - Bio je jedan od najboljih slikara moje generacije. Nesputan društvenim, kao i estetičkim normama, Gera je bio i ostao veliki metafizičar, poput Šejke, koji je na blatnom bunjištu tražio bisere i često nalazio forme koje su se uklapale u bejkonovsku slikarsku viziju. Bio je gotovo uvek veseo, osim kada je uranjao u ambise koje samo balkanska duša može da razume.
Njegovoj sahrani na Topčiderskom groblju prisustvovala je kompletna ekipa beogradskog novog talasa. Petar Ilić Ćirilo seća se toga i, rasterujući tužne misli, kaže: - Na sahrani je bila gomila neverovatno dobrih riba. I mrtvom sam mu zavideo.
I Miladin Jelićić Jela, veran duhu svog prijatelja, o njegovoj preranoj smrti kaže: - Jedanput mi je rekao: “Mora da je glupo kad si mrtav - u mraku si, sam si, nemaš s kim da razgovaraš.“ Kada su ga spustili u raku, setio sam se toga. I stalno sam imao utisak da, kao Josarion u Kvaki 22, Gera sedi na drvetu i posmatra sve te divne devojke koje su došle da ga isprate. „Vidi, ova nije oprala kosu za moju sahranu. A ova se baš lepo obukla. A vidi ovu, što je dobra, kako je nisam primetio do sada?“

Ivan Tobić, muzičar i pisac (2004)