Izbor crteža Dušana Gerzića Gere načinjen za ovu priliku stvara utisak o jednom autentičnom, neklasifikovanom, vrlo mladom predstavniku one generacije umetnika koja je u burnim promenama osamdesetih nesumnjivo dala puni doprinos u formiranju estetičke fizionomije vremena. I mada se na njegovim radovima u ovom mediju mogu primetiti sličnosti sa umetnicima bliskog temperamenta iz nekih ranijih epoha, a među najbližima su mu svakako bili, i to ne zbog kratkotrajnog kontakta u Veličkovićevoj klasi, prizori “slikarstva surovosti” i beogradskog kruga pedesetih. Poređenja radi – Šejka, Tošković, Dado Đurić, Miro Glavurtić... dopunjeni duhom Gerinog vremena – grafitima, kolorističkom ekspresijom, miksom nespojivih civilizacija. Kao da je, iako veoma mlad, ali toliko, ne samo vremenski, blizak smrti, “video” i “proživljavao” slike onog života koji se nastavlja na ovaj. Stari, devetnaestovekovni splin Pariza i još stariji bošovski dansmakabri u sudaru sa ikonama Novog sveta u Gerinoj svesti i imaginaciji stvarao je potpuno apsurdne kombinacije stvarnog i izmaštanog, iskustvenog i zaumnog, razumnog i iracionalnog, fizičkog i spiritualnog – jedan psihodelični setni humor. Amorfne, ekspresivne mase monohromnih sepija i bojenih površina, jedva disciplinovane u grafičke forme (figure, portrete, kreature, životinje) na Gerinim crtežima dokazuju da je vreme u kome su ovi radovi nastajali, a možda još više i ambijenti (Beograd, Njujork, Pariz) za njega bili podsticaji kreativnih erupcija emocija, gestualnih akcija, velikih poteza. Nije netačno reći da oni koji nisu poznavali Dušana Gerzića Geru nisu imali prilike da razumeju vreme u kojem je on stvarao i životom i delom svedočio.

Jovan Despotović, istoričar umetnosti i likovni kritičar