Prvi utisak koji stičem nakon gledanja Gerinih novijih slika nije odsustvo, već domišljat beg iz figuracije. Njegova figuroidna bića, koja se javljaju na novijim slikama, više su senka, nagoveštaj figure u pokretu, a manje određeni portreti.
Figuroidna bića koja čvrsto stoje na zemlji uvek su, pak, u pokretu, i idu napred - agresivna u apokaliptičnoj akciji, opskrbljena su oružjem/oruđem koje ih štiti, ali koje i napada. To oružje dijagonalno preseca sliku i uspostavlja red na slici u pogledu njene strukture. Gerina paleta je često skromna, anahromatska, tako da svi oblici-mase plivaju u vazduhu/svetlosti. Tu su plave, sepije i umbre, okeri Gerinog starog kolorita, kojima je on bojio metafizičke predmete iz svoga prethodnoga perioda.

Na pojedinim slikama iz ove faze još uvek se nalaze metafizički elementi, poput šestara, glave metafizičara, globusa, ali i na njima sve više preovladavaju apstraktni elementi, tako da se rođenje glave iz globusa pretvara, fizički, u stvaranje kosmosa, što Gera ostvaruje pomeranjem planova. Na slikama manjeg formata, klasicističko-maniristička bića i oblici takmiče se s pozadinom ili, bolje, pretapaju se u nju pomeranjem dijagonalnih planova, koje Gera ostvaruje pomeranjem kolorita koji potiče iz zemlje i zemljanih je boja - od hladnozelenih do plavih i umbri, koje karakterišu ceo ovaj period.

(1991)

*****

Gera je bio jedan od najboljih slikara moje generacije. Nesputan društvenim, kao i estetičkim normama, Gera je bio i ostao veliki metafizičar, poput Šejke, koji je na blatnom bunjištu tražio bisere i često nalazio forme koje su se uklapale u bejkonovsku slikarsku viziju. Bio je gotovo uvek veseo, osim kada je uranjao u ambise koje samo balkanska duša može da razume.

Vezanost za tle, za zemlju, dominantna je crta koja beleži Gerino novije stvaralaštvo - amorfne mase na slikama prelaze u apstraktno, pomeraju se kroz planove, i poput vorticističkih predaka, svojim pomeranjem stvaraju figurativne strukture na slici.

Svoj omaž Parizu Gera ostvaruje slikanjem metafizičkih gradova, kao na slici u zelenosivkastoj gami na kojoj Ajfelova kula prerasta u Vavilonsku, naseljenu figuroidnim bićima koja zure i sa njegovih ostalih slika. Na dnu ovih slika je zemlja koja je, preko figura, povezana sa nebom; ove figure predstavljaju jedinstven oblik zemaljskih ratnika, koji se, za razliku od pesnika i slikara, letećih Ikara, nikada ne otisnu u vazduh; Gera vazduh nikada ne zaboravlja.

U Njujorku je Gera ostvario možda najzanimljivije slike svoga raznolikoga opusa, u Njujorku smo se upoznali, iz Njujorka Gera me je pozvao u Pariz: "Dođi, ovaj veliki grad još uvek ima neki svoj duh!" U Parizu su ga, pak, čekale bespoštedna nemaština i neka loša događanja; na kraju se vratio u rodni grad, da bi odatle pošao na najduže svoje putovanje. Gde god da je sad, da parafraziram Crnjanskog, za njega smrt ne postoji već samo beskrajne seobe.

(Pariz, 1998)

*****

Učinilo mi se, jednom, da neko ko nosi carsko ime mora da obavlja svoj posao na dostojan način; Gera je, sa bojama, to oduvek činio. Jednom sam zapisala da Gera simboličnim jezikom tka vizantijsku ikonografiju na platnima iz kojih je izbijao humor nadrealiste.

Ono što mi se dopalo, u ranom periodu Gerinog rada, koji je trajao negde do kraja osamdesetih, jeste to što je svoj simbolični jezik izražavao dinamičnim pokretom akcionog slikarstva ranih apstraktnih ekspresionista poput Poloka i Rotkoa. Ono što je proizlazilo iz ovoga procesa bila je atmosfera metafizičkog slikarstva, pittura-e metafisica-e; možda je baš ta reč, "atmosfera", bila, i ostala, ključna reč njegovoga rada. Trebalo je videti Geru dok radi na slici - oko njega je, u ateljeu, na početku njegovog stvaralaštva, u malom njujorškom stanu, vladala zgusnuta atmosfera muzičara-slikara-umetnika performansa, čiji je kaleidoskop bio široka reka života.

Gera nas nije podsećao ni na koga, ali da smo se malo udubili u njegove slike toga ranoga perioda, videli bismo na njima Pijera dela Frančesku, neoekspresionistu Su Ko i metafizičara Đorđa de Kirika. Beše tu mediteranska topla atmosfera u koju ušetamo u sneno letnje popodne, i tu se zaustavimo. Bila je tu neka dimenzija tišine koju je Bonito Oliva nazvao "promenom trajanja vremena" na slici, a koju smo viđali kod savremenih italijanskih majstora. Međutim, kako ime Dušan zasigurno mora imati neke veze sa dušom, uočavala se tu i ona spiritualna dimenzija koja je vladala starinskim motivima, ugrađenim u pozadinu ovih slika.

*****

Gerinim slikama vlada "neorenesansni" simbolizam. Mislila sam da je umetnik srastao sa gradom u kome je to vreme živeo jer je njegov rad bio istovremeno surov i nežan, nehajan, nedovršen i duhovit, a opet čudno precizan u izrazu; često je nagoveštavao avanturu i dopuštao nam da zamislimo podneblje u kome su piktoralni elementi boravili ne namećući nam pritom svoju viziju kosmosa. Gerina poetična vizija sadržavala je crvene, koje su nam nagoveštavale krv, koridu i strast; bile su tu plave, da nas uvedu u svet metafizike neba; bile su tu okeržute, koje su nas vraćale zemlji, onom svakodnevnom.

*****

Nakon odisejskih lutanja po predelima Novog sveta, koji je Gera sada referencijalno navodio u svom radu, ubrzo se nastanio u Parizu, koji ga je svojom poetskom maštom oduvek inspirisao. Započeo je novi period u njegovom slikarstvu, onaj koji je pokušavao, dosta spretno, da umakne figuraciji, ili barem da je decentralizuje. Njegova čovekolika bića, humanoidi, na ovim slikama spajala su komiku citata iz stripa i tragiku Bejkonovog izraza. Amorfne mase, koje su se kretale njegovim prostorom, sudarale su se i stvarale figurativne strukture koje su podsećale na izraz Dišana i vorticističkih prethodnika. U tom trenutku sam zapisala da svi ti figuroidi stoje u aktivnom pokretu unapred, kao da stoje u sredini apokaliptične akcije, naoružani oruđem i oružjem, da istovremeno napadaju ali se i brane. Bio je to početak devedesetih, naša zemlja se nalazila u građanskom ratu, a mi, drugari u inostranstvu, nosili smo teret godina, koji je bilo teško opisati. Otuda Gerina potreba da figuroide smesti u dijagonalan pokret, koji je stvarao red i strukturu na slikama. Gerina paleta se pojednostavila, utihnula je ali time dobila snažniju, gotovo anahromatsku dimenziju, što je rezultovalo formama koje su često plovile kroz svetlost i vazduh. Na nekima od ovih poznijih slika uočavali su se, još uvek, metafizički elementi njegove ranije faze - globusi, glave statua; međutim, određene plave i sepije Gera je mogao da naslika jedino u Francuskoj.

Svoj omaž Parizu Gera je odužio serijom slika koje bih nazvala "metafizički gradovi"; na njima ipak preovlađuju amorfni elementi, tu Ajfelova kula postaje Vavilonska, pretrpana ljudima, to jest figuroidima, koji zure u nas i opominju nas. Na malim platnima iz ovoga perioda njegova maniristička bića nadmeću se sa pozadinom, često i utonu u pozadinu, na kojoj caruju organske boje a one su uvek tople i snažne, čak i kad su zelene, plave i hladne. Na maloj slici nazvanoj Metafizički sto, iz ovoga perioda, hladna paleta, koja ovim periodom dominira, podvučena je kardinalskom crvenom koja preseca sliku i uvodi je u neutralnu hromatiku.
U tome periodu Gera počinje da slika forme koje će sasvim obuzeti završnu, poslednju fazu rada ovog iznenada presečenog izvanrednog talenta - forme koje formira pokret, kružan i intenzivan, koji ga je vodio u oblast poetske i slikarske slobode čemu je kao slikar oduvek težio. Iako su forme lebdele, one su bile povezane sa zemljom - kao da su spajale zemlju i nebo i navodile nas na pomisao da će se Ikar sa njegovih slika konačno pretvoriti u snažnog ratnika, i smiriti se na zemlji. Prevarili smo se - umetnik se na kraju vratio vazduhu i nebu, kome je oduvek pripadao.

(1998)

*
Nina Živančević, pesnik