Gera je imao neki svoj jak svet, i odista mislim da niko na njega nije uticao.

*****

Delovao je impresionantno i na prvi pogled - sećam ga se, došao je sa Ninom Živančević u moj atelje, a posle smo se sretali u njegovom i u susednim ateljeima u La Forge-u. Bilo mi je drago da vidim da se nekako snašao u Parizu u tom trenutku, jer ono što sam video u njegovom delu govorilo je o određenom kontinuitetu u radu i mišljenju. Kada sam video njegov rad, osetio sam bliskost, pre svega sa takvim radom, a i sa njim lično - jer je nesumnjivo bio čovek našega podneblja. Imao je atelje prepun slika, crteža, koji su uvek bili slobodni, ali sa određenim prizvukom neke priče, koja je tu stajala, i ta priča je bila značajna. Naravno, bilo je tu simbolizma koji mu je odgovarao, odnosno, onome što je želeo da uradi sa slikom.
Sećam se, imao je nekako dečački izraz lica, ali se to u radovima nije videlo, njegovi radovi bili su veoma raznovrsni. Naravno, svaki umetnik se traži, u svakome žanru pokušava da pronađe svoj izraz, i on je to pokazivao - da se traži. Međutim, važno je upravo to što je u tim svojim istraživanjima pokazivao raznovrsnost.
Zbog svega toga smatram, imam utisak da je nešto važno prekinuto, da je njegova priča bila važna - ne samo zato što je imao tridesetak godina (i Van Gog je umro mlad), nego zato što je njegov rad bio raznovrstan, zanimljiv, imao je mnogo otvora. Gera je nesumnjivo u sebi nosio neku fatalnost, i ta je fatalnost izbijala iz njegovog rada. Zaista nije bio svakidašnja osoba.

*
Petar Omčikus, slikar (1998)