Beogradski Odisej, beogradski Džejms Din, beogradski Baskijat... Iz perspektive Srbije desetih godina dvadeset prvog veka teško je zamisliti umetničku ličnost i urbanu pojavu kakav je bio Dušan Gerzić Gera (1961–1998). Bio je jedan od spiritus movens-a beogradske likovne, primenjene, body art, radio, klupske i muzičke scene osamdesetih godina prošlog veka. Radio je kao grafički dizajner i fotograf za većinu novotalasovskih bendova tog vremena. Jedan je od prvih umetnika koji se kod nas bavio body artom. Oslikavao je članove benda EKV, kao i posetioce koncerata i disko klubova po Beogradu i, nešto kasnije, Njujorku. Uvek u pokretu, nomadski je živeo u velikim svetskim metropolama. Beograd ga nije zadržao, ali se nekako uvek vraćao u rodni grad.

Početkom osamdesetih, Gera studira na Fakultetu primenjenih umetnosti i u to vreme postaje jedan od glavnih protagonista beogradske novotalasne scene. Bio je jedan od osnivača grupe VIA Talas (sa Bojanom Pečarom, Miškom Plavim i Mirom Mijatović, ćerkom tadašnjeg predsednika Jugoslavije Cvijetina Mijatovića). Bili su predgrupa na prvom koncertu Idola. U okviru projekta Artistička radna akcija, napravili su pesmu Lilihip, kultnu obradu klasika My Boy Lollipop. Posle završetka studija na Fakultetu primenjenih umetnosti 1986. godine, Dušan Gerzić Gera odlazi u Pariz na studije kod profesora Vladimira Veličkovića, zatim sledi trogodišnji boravak u Njujorku, kratkotrajni odlazak u Toronto, posle čega se vraća u Beograd, da bi početkom devedesetih ponovo otišao u Pariz. Boravak u Parizu (1991–1997) predstavlja najplodniji period njegovog stvaralaštva. Ujedno, to je doba Gerinog života koje je predstavio Žan Mark Bar u filmu Ljubavnici (1999), u kojem ga igra Sergej Trifunović. Posle Pariza, vraća se u Beograd, gde umire 1998. godine.

Gerin opus je sveobuhvatno predstavljen 2003. godine u monografiji Gera – I, Myself and Others, koju je priredio umetnikov brat Borivoj Gerzić. Sledeće godine, opet zahvaljujući Borivoju Gerziću, održana je retrospektivna izložba Gera: Paris – New York – Belgrade u Francuskom kulturnom centru u Beogradu. U Studiju Uroboros u toku je retrospektivna izložba Gera: Revisited... 2011, koju je takođe priredio Borivoj Gerzić. Krajem septembra počeo je da radi sajt www.dusangerzicgera.com na kojem su sakupljeni svi podaci o Geri. Dve retrospektivne izložbe, odlično dizajniran, pregledan i sveobuhvatan sajt, kao i monografija čiji dizajn je uradio Talent Factory, predstavljaju završetak velikog posla Borivoja Gerzića. Ovim je završen proces istorizacije Gerinog stvaralaštva, čime mu se posthumno daje mesto u istoriji srpske umetnosti koje, nažalost, nije imao tokom života.

Na izložbi Gera: Revisited... 2011 prikazano je dvadesetak radova nastalih tokom petnaestak godina Gerinog rada, sa naglaskom na period stvaralaštva u Parizu (1991–1997). Povod za izložbu je pedesetogodišnjica Gerinog rođenja. Dok su slikanje po telu, didžejing, rad na omotu gramofonskih ploča i fotografije beogradskih bendova primeri renesansnog karaktera Dušana Gerzića Gere, najznačaniji deo njegovog opusa čine crteži, kolaži i ulja na platnu. Svi ovi multimedijalni radovi samo su deo velikog opusa koji je teško svesti pod jedan zajednički imenitelj. Ne postoji jedinstvena nit kojom bi se povezali radovi nastali tokom skoro dve decenije njegovog kreativnog nomadskog rada. Gera konstatuje: „Ja ne znam zbog čega ne mogu da se zadržim, i da se ponavljam; a, s druge strane, to bi mi koristilo. Ali, to je strašno teško. Sve kapiram da će doći to vreme kada ću se ja uhvatiti tog jednog, pa promeniti posle izvesnog vremena; ali, za sada, zaista mi nije jasno kada ću to da uradim, pošto jednostavno ne mogu.“ Gerin nomadski život i njegova rizomska umetnost ga čine kolekcionarom pojava i ideja umetnika, muzičara i urbanih likova gde god da je boravio. Te uticaje Gera inkorporira u svoju viziju koja se uobličava stvaranjem „humanoida“, oblika koji podsećaju na ljudske figure, ali su lišene figuralnosti, tj. narativa koji ih sputava.

Ovaj postmoderni postupak aproprijacije i citatnosti primetan je u radovima nastalim tokom njegovog boravka u Parizu. Bio je vrstan crtač i veliki nastavljač procesa izbacivanja figuralnog u slikarstvu, procesa koji je započeo englesko-irski slikar Frensis Bejkon. U vreme Bejkonove smrti 1993. godine, Gera je stvarao u prvom umetničkom skvotu La Forgeu Parizu. Tada nastaju radovi koji definišu figuru kao pojavu koja nema jasne obrise, već se figuralno na slici pomalja iz ideje o predstavljenom subjektu. Povodom ovih radova, Nina Živančević primećuje: „Prvi utisak koji stičem nakon gledanja Gerinih novijih slika nije odsustvo, već domišljat beg iz figuracije. Njegova figuroidna bića, koja se javljaju na novijim slikama, više su senka, nagoveštaj figure u pokretu, a manje određeni portreti.“ Inspirisan čuvenim Bejkonovim triptisima raspeća, Gera pravi slike na kojima se figure lome, distorziraju, tope i otiču sa platna. Na taj način, njegovi „humanoidi“ postaju jedinstveni sa teksturom platna. „Humanoidi“ usmeravaju pokret, fluks koji prožima celokupno platno. U isto vreme, Gera radi veliki broj svedenih crteža, u kojima bismo kao mogući uzor mogli videti crteže Pabla Pikasa. Jednostavan, brz potez kojim se oblikuje figura, osnovne su odlike ovih radova.

Dolaskom u Beograd krajem 1997. godine, Gerini crteži postaju komplikovaniji, zemljani tonovi preovlađuju, figure su robusnije, pune raznih predmeta koje ih sabijaju ili prožimaju. I dalje je linija primarni element izraza, ali polako se i ona gubi. Crteži prikazuju izraz teskobe, a vedrina i lakoća pokreta polako nestaju. U isto vreme, na njegovim slikama „humanoidi“ se pretvaraju u teške, bezlične naznake figura koje se gube u prostoru platna. Bejkonovsko ukidanje figurativnog, kao bespotrebnog pripovedača narativa koji je odavno poznat, ovde dobija zloslutnu konotaciju, kao da se umetnik istovremeno bori sa platnom i problemima koji ga tište. Nesigurnost, teskoba, nomadstvo, zavisnost... prepliću se u rotkovskoj strukturi platna u kojoj boja deluje visceralno na posmatrača, a figura se rasipa i nestaje. Može se konstatovati da Bejkonovo egzistencijalističko slikarstvo poprima odlike realnog u životu Dušana Gerzića Gere. Na taj način, u Gerinom životu i umetnosti nastaje simbioza egzistencijalističkih introspektivnih strahova i stava o umetničkom delu kao nečem što samo odstupanjem od realnosti može da prikaže ono što je stvarno. Zato je njegov opus jedinstven u istoriji evropske umetnosti s kraja dvadesetog veka.

Slobodan Jovanović
Beogradski književni časopis, br. 24-25, oktobar 2011.