Od samih svojih početaka Gera je zavirivao s one strane svetskih strujanja, približavajući nam i slikarske senzibilitete potpuno strane našem mentalitetu i tradiciji. Bespoštedna iskrenost i maksimalna otvorenost prema svetu jeste ono što karakteriše njegov nemirni duh. Nov, mogući identitet svetskog duha je ono što ga je učinilo nomadom-slikarem bez zavičaja, koji luta od Pariza do Njujorka i u svoj opus slobodno uključuje sve što mu izgleda bitno za sopstvenu viziju neponovljivosti ove sadašnjice. Od rock-dizajna do psihodelične kaligrafije wild style-a, svaki ekstremizam osamdesetih i devedesetih ostavio je traga na njegovom delu tvoreći jedan specifičan i ciničan, i nadasve nov jezik kritičke figuracije i patos čoveka na kraju veka bez heroja.
Palanačko negiranje i zatvaranje horizonta - presudni je razlog njegovom skoro desetogodišnjem odsustvovanju sa beogradske scene. Ali, u nelagodnosti atmosfere njegovih figuralnih dela i nervoznom gestu prepoznajemo ironični duh Beograda i nadahnuto postavljanje istorije naglavačke. Ostajući do kraja veran generacijskim stavovima, učinio je da jedan slikarski trenutak bude apsolutno sinhron sa svetom.
(1988)

*****

Posle dužeg boravka u inostranstvu GERA nam se predstavlja serijom krokija. Kvaliteti radova su ujednačeni - kao da je čitav Ouevre nastao u jednom jedinom trenu. Njegov crtež je kaligrafski, siguran, i ne uvažava primitivnu potrebu za faktografijom i "punom slikom".
GERA je prisutan na umetničkoj sceni još od početka osamdesetih ali je ŽIV, za razliku od ostalih. A biti živ znači biti potpuno svestan SVOGA vremena. Još od prvih izložbi pamtimo ga kao autora koji se hrabro posvećuje ultramodernom senzibilitetu i estetskim strategijama neuobičajenim za naš mentalitet.
Njegov opus je "nedosledan", na našu veliku sreću, jer ništa ne može probuditi našu radoznalost kao umetnik koji neprekidno ruši i ponovo izgrađuje svoj javni identitet. Gera će, jednostavno, uraditi sve što ga zanima: od modne revije sa životinjama do klasičnih tehnika. Njegov pogled je živ, brz, radoznao, i vrlo kratko se zadržava na obožavanju prošlosti. Sva prošlost je dobra samo ako je prošla, a izgleda da je u slučaju GERA prošla zauvek.
Njegovo interesovanje za revalorizaciju kaligrafije, njegov potpuno lični pristup "kritičkoj figuraciji" (bez parolašenja) mora nas podsetiti na takve meteore-pionire srpskog slikarstva kakav je bio zlosrećni Bogoljub Jovanović. Njegov drski cinizam, njegov neuobičajeni smisao za duhovito i groteskno lako će preskočiti ćorsokak u koji je kritička figuracija zapala krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Apokalipsa je smešna pred silinom čovekovog survive instinkta. Gerin model se potpuno identifikuje sa situacijom u kojoj se zatekao. Sartr sreće Markiza de Sada i shvata da nema čime da ga impresionira jer je životvorni instinkt daleko najsuroviji i najuporniji. Humor je Gerin najjači adut i ono što ga odvaja od okeana proroka-narikača kraja veka.
Ovi krokiji su, možda, Gerin svet u malom. Zemljani tonovi (u poslednje vreme sve učestaliji u radu), brza i gotovo krasnopisna linija koja beleži telo u pokretu, telo koje pokušava da vaskoliki prostor zauzme samim sobom, i sebi ga zauvek podredi. Interplej predstavljačkog i asocijativnog pristupa figuri kao da još neposrednije ističe unutrašnju dramu raskola između svesti o vlastitoj konačnosti i nabujale snage zaustavljene u pokretu... doslovce, tela u vremenu.
(1997)

*
Srđan Đile Marković