Kako je došlo do toga da odeš iz Beograda u Njujork i, kasnije, u Pariz?

Zbog čega je sve to tako bilo - to ne znam ni ja sam, ali mislim da, kada neko nešto studira pa završi fakultet, OK je da otputuje. Mislim da generalno važi, za sve: kada neko ima 23-24 godine, super je da otputuje. Taj put je strašno važan zbog nekog ličnog iskustva. Sad, ja sam imao neku želju, iz detinjstva, da stvarno sve to vidim izbliza, to o čemu sam čitao. Interesovalo me je kako to izgleda.

Razočaranje je došlo kad sam bio na fakultetu /u Parizu/, dva semestra, pa tamo naleteo na neku ekipu, koja je možda bila ispod nekog nivoa koji sam očekivao da ću naći; totalno neke sitne stvari su me izbacivale. Ja volim detalje i ti detalji su mi u stvari najviše smetali. Ti studenti uopšte nisu izgledali kao studenti, to su bili ljudi koji su... Možda je od njih sto, dvadesetak došlo zbog neke ideje umetnosti, slikarstva; ostali su totalno... Ja ne znam šta su oni tamo radili. I kasnije se stvarno ispostavilo, kada sam se vratio u Pariz, sedam-osam godina kasnije, da te ljude nigde nisam video ni da izlažu, ni da rade... Ništa. Neću sada da napadam, svako ima svoj put, možda probaš nešto pa ti ne uspe, i kreneš negde drugde...

Nisam se ja razočarao u Ameriku, ništa nisam ni očekivao, ni više ni manje, ali mislim da je tamo toliko sve svedeno na nivo novca, sve, u stvari, što se god pravi, novac oblikuje: sliku, skulpturu, predmet... Ti, u stvari, treba da razmišljaš kako ćeš to da prodaš. Ja odavde nisam otišao s tom namerom, tako da sam taj prvi šok morao imati, razočarao sam se u tom smislu. Kako je dalje krenulo, to je duga priča. Naravno, ja sam morao da se snalazim, kao i svi, da bih opstao pet godina, to nije malo. Dobro, ja sam uglavnom to doživljavao kao da sam u nekom filmu. Možda sam bio mentalno drugačiji nego danas - sad imam distancu, sad to mogu da vidim, mogu da opišem kako je to bilo. Sad mi je smešno, ali eto, to je tako.

Nisam ja tražio SKC u Njujorku, ali sam hteo da sretnem neke ljude koji dišu iz tog grada, tako da sam to i tražio. I to je duga priča, ali je bilo baš interesantno. Specijalno sad, pošto sam ostao živ. Mislim, to nije bilo lako... preživeti... Nisam bio svestan koliko je to bilo i opasno čak, pošto Njujork nije baš tako bezazlen.

Ipak, sve to ima veze sa slikanjem. Tamo prvo moraš da se naučIš, za razliku od ovde, da podeliš svoje termine: kada slikaš, kada ne slikaš. Morao sam, u stvari, da se samoedukujem: prvo, šta ću da radim; onda, kada ću da radim, s kim ću da razgovaram - što nisam imao pojma... Ovde kod nas je to bilo kako si god hteo: nisi morao ni da budeš slikar, mogao si da pričaš da si slikar. U Njujorku sam sreo najviše slikara na svetu. Svaki drugi je tamo slikar. To je, kao, grad umetnosti; međutim, mislim da nema tri posto slikara, ali nije bitno. Takva atmosfera je vladala. I galerije su od danas do sutra. Na primer, dve nedelje galerija postoji, sutra ne postoji, i morao sam da se snađem u tom svetu. E sad, šta sam radio? Pokušao sam da neki svet odavde, neku moju kulturu, potkulturu, da sve to spakujem u jedan paket i da to, recimo, predstavim nekom tamo kome bi to bilo interesantno. I uradio sam jednu izložbu, to je prvi put da sam uradio solo izložbu. Obično su to bile neke grupne, tako da eto mogu da se pohvalim, ali to nije bilo baš lako. Naravno da je sve bilo divno, sve je bilo super, međutim - nisam prodao nijednu sliku, normalno, pošto sam prepotentno digao cene, ja sam mislio da sam neko... U stvari, tako sam se tu spustio na zemlju, video sam da nisam jedini. Radio sam neke stvari koje imaju veze sa Vizantijom, sa ovim prostorima odavde, ne znam kako da opišem te slike...

E sad, ima jedna slika, tamo, koja je strašno interesantna. To je iz 1987. godine slika, recimo dva metra sa metar i šezdeset. Znači, velika. Birao sam formate otprilike ovako: koliko mogu da raširim ruke i koliko sam otprilike visok, i naslikao sam na tom nekom nebu, plavom, ta vrata, i jedan avion, dole - pazi, osamdeset sedme godine; s jedne strane su bila dva lava koja vuku svaki na svoju stranu, ispod jednog je bio krst, ispod drugog mesec; to je bilo onako dečački prepotentno, nema veze... Ta slika se zvala Predosećaj rata. Cela ova stvar ni u malom mozgu mi nije bila da će se desiti, i kasnije mi je bilo interesantno da sam, eto, možda nešto i predosetio. Sad je glupo da ja to kažem o sebi, više bih voleo da neko drugi kaže: jeste, on je predosetio.

Ne znam, prošao sam kroz takvu fazu, fazu takvih slika koje sad smatram jednim delom sebe, možda ih ne bih čak nikom ni pokazivao. To je jedan deo odrastanja. Ne znam, to postoji kao dokument.

Sazrevanje znači to da sam tad imao dvadeset godina, a da sada imam trideset šest. Mislim na to što sam ja slikar, a te slike bukvalno nemaju veze sa onim mojim životom koji je bio kad ne radim. Znači, to je bilo nešto što sam ja doneo odavde, mogu slobodno da kažem iz Evrope, pošto nas deli i more. Mislim, to je drugi kontinent, stvarno nema veze, to je bilo neko moje pročišćavanje, čišćenje, nešto sam hteo verovatno odatle da kažem. Verovatno mi je to služilo za kasnije - da i to ostavim, da u stvari razumem malo bolje sebe: i gde se nalazim, i gde je neka moja stvarna suština ili originalnost, što kapiram da mi se desilo pre neke devedesete, dok sam u Parizu. Samo, jednog momenta sam osetio da je sve to unazad bilo... da totalno nisam bio zadovoljan ničim, i da sam počeo da slikam zapravo tog trenutka... Sobom sam po prvi put bio zadovoljan. To zaista nije imalo mnogo veze s Njujorkom. Ja sam hteo da budem autentičan, da donesem nešto novo, čime ću da fasciniram ljude, ali u Njujorku fascinirati nekoga s nečim... to je... neću da kažem teško, to je jedan poduhvat svoje vrste - mislim da je užasno teško.

U to vreme /Njujork/ bilo je i otvaranje izložbe jedne Amerikanke koja je konceptualni, moderni umetnik (to se dešava 89. godine), koja je radila tako neke apstraktne figure s nekim drvećem, i ja koji sam radio ovakve stvari.

Jedan američki kritičar je u jednom članku uporedio te dve stvari. Objasnio je nju kao nekog ko je totalno moderan, ko je izronio iz Njujorka, ko u stvari prati celu stvar na neki sasvim određen način, i mene, koji sam totalno došao sa strane. On je objektivno rekao: Mislite o tome šta hoćete, to je tako.

Tamo te mnogo prljaju, tamo te mnogo ocrne ako nisi pogodio nešto. Imao sam sreće da mene niko tu nije ispljuvao jednostavno su me prikazali onako kako je i bilo. Takav ja imam osećaj, pošto to nije jedini članak, ima još nekoliko, taj je najduži, ima još dva kratka neka prikaza, i to je bilo sve.

Amerikancu prosečnom, kritičar mora da razvrsta stvari. On mora da stavi stvari u fioke da bi mogao da izvlači jednu, pa drugu, pa treću, da bi o njima mogao da priča. On je verovatno to podelio.

Moje slikarstvo je savremeno utoliko što je to u stvari jedan miks tog nekog vizantijskog i nekih mojih ideja. Znači, ja imam tu neke dodate elemente. Tu su dvorci, tvrđave neke koje se pojavljuju, ta plava boja, vizantijskoplava čuvena boja. Ja sam verovatno time hteo da dočaram nešto što je autentično, što mislim da tamo niko još nije radio. Ne zato što to niko nije radio, ja sam stvarno to doživljavao na jedan način. Sada je to teško... ja to rečima ne pričam i zato sam ja slikar, ja to ne mogu rečima da kažem, ja komuniciram vizuelno, ne verbalno. Tako da ne znam, možda nije dovoljno odgovoreno...

Slikar koji je nabiflan informacijama, načitan, mislim da je bolje da ostane takav, a ne da slika. Mislim da slikar treba da bude malo gluplji, da se nekako koncentriše samo na ono što radi. Razgovaraj sa nekim slikarima koji imaju ime, videćeš da oni nisu baš rečiti. Čak, neće te možda ni pustiti da baš mnogo razgovarate jer... oni se tu ne snalaze. Oni se snalaze, ako su slikari, na tom platnu, tu se vrlo dobro snalaze.

Emotivna stvar je verovatno ona početna. Da to ne postoji, ne bi postojalo ni ovo drugo, racionalno. A to znači da imamo i prvo i drugo. Samo što sad to treba ukrotiti, artikulisati, i jednog trenutka... Ja imam svoju teoriju. Mi svi možemo govoriti o teorijama, ali mislim da to dolazi kasnije. Kasnije, godinama. Zato što, po mom mišljenju - ne govorim samo o slikarima, za sve umetnike važi - cela stvar dolazi mnogo kasnije. Sa sazrevanjem, i uopšte, šta ja to radim dolazi u pedesetim. Tad se možda vrati novčano, tada možda bolje žive, to nije ni bitno. Bitno je da se ta stvar artikuliše godinama. Mada ne mora da znači, postoje i mlađi umetnici... oni obično završe brzo, ne dožive tridesetu... Ili mlad umreš, ili sve dođe kasnije, ali pošto ja više nisam mlad, verovatno ću umreti kasnije.

Verovatno da svakom umetniku dođe jednog trenutka... Sad, sve zavisi koliko je on pošten prema sebi i koliko je pošten prema tržištu. To su makaze koje nikad ne bi mogle ovako da iseku, to bi morao neko da kroji, pošto je to jako povezano. Ne verujem da uopšte postoji neko ko može da kaže: Ovo je tržište, ovo sam ja, i sad, ako mu se sviđam - OK, ako ne - baš me briga. Taj laže. Treba odrasti malo i, normalno, ne treba popuštati, i ne treba promeniti ništa na svojoj slici, i ne treba raditi po narudžbini, treba terati svoju priču, i prodati je. Ali ne treba je ne prodati. Treba je oblikovati i, isto tako, jednog trenutka kad dođeš do toga da si oblikovao, da si spakovao taj paket, treba jedno vreme neću da kažem odrađivati, ali produkovati, znači da treba te slike da žive, znači da ih prodaš, da vidi ceo svet. Ali ne i do kraja života. Postoje umetnici koji su se, po mom mišljenju, tu prevarili. Neću sad da navodim imena, to su oni koji celog života rade jednu istu stvar - bilo figurativnu bilo apstraktnu - zato što im na tržištu ide, tako zarađuju - možda imaju problema s plaćanjem stanova, i izdržavaju porodicu, decu, možda niko ne zarađuje osim njih, pitaj Boga, to je njihov problem; mislim da treba malo da istražuju, da se menjaju. Eto, na primer, Pikaso, on je možda jedini koji je sebi mogao da dozvoli da radi šta god hoće, i da mu maltene sve uspe za života.

Nekoliko puta mi se desilo ovo - a mislim da je bilo važno što sam te šanse propustio: upoznao sam se sa nekim ljudima koji su nameravali da mi izlažu slike, ali onda bi izgovorili rečenicu otprilike ovakvu: Sviđa mi se ova ili ona slika; ako doneseš takvih dvadesetak-tridesetak (misli se na seriju, na sličnu priču), OK, pravićemo. Nemoj da mi izgleda kao da su ovde tri-četiri slikara. Ta tri-četiri slikara...

Ja ne znam zbog čega ne mogu da se zadržim, i da ponavljam; a, s druge strane, to bi mi koristilo. Ali, to je strašno teško. Sve kapiram da će doći to vreme kada ću se ja uhvatiti tog jednog, pa promeniti posle izvesnog vremena; ali, za sada, zaista mi nije jasno kad ću to da uradim, pošto jednostavno ne mogu. Ja govorim i o načinima, ne samo šta radim - trenutno radim tu neke glave, ali ja promenim maltene totalno i temu. Kada bi neko imao malo više vremena, video bi da je to isti slikar, da je to ista ruka, to sto posto, to može da se vidi, ali danas je glupo gledati, kao i čitati, generalno, za ceo svet to mislim. Mislim da danas ljudi nemaju vremena - od hiljade umetnika koji su digli ruku i rekli "ja sam umetnik", da razaznaju ko to jeste a ko nije. Nemaju vremena. Moraju da rade druge stvari. To je čist luksuz danas, za umetnost niko nema vremena, osim umetnika.

Kako se odlučujem za temu? To pitanje koliko je dobro toliko je i čudno. Mislim da ta stvar dolazi negde sama po sebi. Kako to da objasnim? Nekad se desi. Ja ne mogu da računam na situaciju da ću da odem na jednu svadbu, da ću da završim u nekoj tuči s taksistima - ja to ne mogu da predvidim. To se desi ponekad... Nekoliko dana kasnije dobio sam inspiraciju da uradim autoportret, svoj lik...

Nisu mi baš jasne face. Lica ljudi mi nisu jasna. Evo ovako: mi se gledamo, sada, ja i ti, i ti vidiš da ja imam dva oka, nos i usta, kosa mi stoji ovako, ali mislim da to nije baš tako jasno. Mislim da čovek iza, ispred, ne zna gde mu se to nalazi, mislim da je njegov lik nekako izvrnut.Mislim da bi trebalo možda da izmislimo neke naočari da stvarno vidimo kako to jeste. Ta izvrnutost je ono što možda ja pokušavam da kažem, i da naslikam. Sam sebi se sada čudim kako sam ovo definisao, pošto je ovo sad prvi put da to tako kažem. Ne, stvarno, nije lako definisati šta to moja ruka i četka urade. Nikada nisam u stvari ni razumeo da li to glava slika rukom ili ruka slika glavom. Neko bi rekao: pa nije ni jedno ni drugo, slikar crta; a možda i ne slika niko, u stvari.

Čekaj, tehnička stvar je, sama reč kaže, tehnika kojom vladaš. To može da znači da si tehnički sposoban, ili nisi; znači, šta jesi naučio, ili nisi. Imaš jedan deo života kada učIš, imaš jedan deo kada to probaš, i ima jedan trećI deo, koji je dugačak (možda i četvrti, ali pričaću o ovom trećem), a to je da više ne razmišljaš ni o tehnici, znači puštaš, uopšte ne razmišljaš kako, nego gde, gledaš kuda to ide. Znači, ideš putem. To je kao da voziš kola. Znači, nema brzine - ti voziš, eto; ja sad trenutno vozim, a gde vozim, ne znam, ali otprilike, to je to.

Radeći veliki format, na zidu, radio sam i male formate - znači, svaki put kada bih imao tri-četiri sekunde, minute, pauzu, da ne radim tu sliku, veliku, radio sam neke sa strane, male, koje možda nisu ni imale veze sa tom velikom. Od tih malih slika, njih desetak, nekoliko slika mi se činilo na kraju kao skice, same, i da izgledaju odlično. I ideja mi je bila da od tih slika napravim veliki format. Kad sam pokušao da radim veliki format, ne da ih preslikam već da dočaram taj mali na velikom - ne znam, iz nekoliko pokušaja sam video da mi ne ide. E sad, zašto mi ne ide? Mogu da objasnim da nije ista slika koja se radi iz zgloba ili iz prstiju, ili iz lakta; kad staneš pred veliki format, tu se kreće celo telo. Znači, radi se iz ramena, cela linija je drugačija, četka je deblja, totalno je jedan drugi pristup, ti hodaš od slike pet metara, deset, udaljavaš se. Mali format ti stoji ispred, ti bukvalno možeš da radiš. Jedan primer znam, imam jednog prijatelja koji je uradio odličnu seriju crteža. Kad je hteo da ih digne na veliki format, to je izgledalo totalno drugačije, totalno je promašio. Verovatno to znači da malu stvar možeš da... Ne znam, ne znam kako da objasnim. Nekad se dešavaju slike koje su od, recimo, pet, šest, deset minuta, savršene slike, a nekad možeš da sliku radiš satima, danima, godinama, većeg formata, koju nikada ne možeš da završiš, i nikad nije to ono što si ti mislio. Znači, trenutak je u pitanju. Ne znam odakle dolazi inspiracija, neka energija postoji sigurno, s time će svako da se složi.

Prvo sam radio jednom bojom, crno-belo, i nekom zemljanom, a poslednje, ovo što je iza mene, tu već ima boja, samo što su moje boje, neko bi rekao, malo tamne; ne znam, nemam baš totalni kolorit kao, recimo, Ljuba Popović... Mislim da to dolazi iznutra, intimno, i ja se osećam u toj slici kao u svojoj sobi, u takvoj nekoj koja možda izgleda suviše napadno... Mislim da je taj eksperiment sa jednom bojom, u početku što sam radio, totalno odgovarao mom stanju, mentalnom, u kome sam bio; a sada - koje je to bilo stanje, mislim da je to druga priča. Ne bih sad neku holivudsku rečenicu izvalio...

Ja se potpišem na svoju sliku eventualno kad je prodam; u stvari, potpisujem sve slike otpozadi, ali ne radim to zato što baš hoću da budem drugačiji nego, ne znam... U početku mi se dešavalo da zaboravim da potpišem. Prvo nisam imao nikakav osećaj da ja to treba da potpišem, slika je sama za sebe, ne znam zašto bih je kvario zbog nekog možda suviše... iskorišćavanja... potpisa.. Ne samo zbog toga, potpisivao sam slike sa strane; a u vezi s tim, kad je slika završena, mogu slobodno da kažem da je za mene slika završena onda kada je prodata, zato što onda stvarno više nema šansi ni da je doradiš, ni odradiš, ni baciš u đubre, pošto prelazi u tuđe vlasništvo. A znam dosta slikara koji imaju slike na zidovima, godinama stoje, i svaki put ili misle da bi trebalo nešto da dodaju, nekad neki dodaju, onda se još više nerviraju pošto pre pet godina nisu isto mislili, i te slike obično završe nigde. Da me neko pogrešno ne razume, da se slika radi samo da bi se prodala: dugo mi je trebalo da se uopšte odvojim od svojih slika. Beležio sam adrese gde se one nalaze, tražio sam obećanja da oni to nikada neće prodati, na kraju, imao sam strašno neko visoko mišljenje... Hoću da kažem, malo sam se i spustio na zemlju i sada mislim u stvari generalno za sve slikare da treba da prodaju svoje slike, da slike treba da vode svoj život, same od sebe gde god da se nalaze.

Kako je došlo do toga da počneš da živiš i radiš u La Forge-u, u Parizu?

To je duga priča kako se sve to desilo, ali, u dve reči: te, devedesete godine, jedna moja prijateljica iz Pariza, slikarka, znala je da ja nemam atelje, i pozvala me je... Trenutak je bio povoljan da umetnici uđu u jedan prostor, bivšu radionicu ključeva, koja ima negde oko 1000 kvadrata. Da bude, recimo, šest odvojenih ateljea, po 40 kvadrata, i jedan prostor od oko 600 kvadrata koji je bio radionica, a sada nama služi za izložbe, za pozorišne predstave... Ona me je pozvala i ja sam prespavao noć tamo i, kako nisam imao papire, nikakve, bio me je baš strah da me ne vrate u Jugoslaviju, ali sam otišao zato što mi je stvarno bio potreban taj prostor.

Šest godina već držimo taj prostor, La Forge, sad smo mi legalni, postojimo kao kolonija; tu se promenila, neću da kažem generacija, ali gomila umetnika je otišla i došla, ima nas recimo dvadesetak, funkcionišemo kao mala institucija. Sad tu naravno postoje klanovi, ko se voli, ko se ne voli, ali to funkcioniše. Neki ljudi to i dalje zovu "skvot", ali to od pre dve godine nije prosto skvot, mogu da se pohvalim da smo najstariji skvot u Parizu. Skvotovi imaju sudbinu da nestanu posle recimo tri ili četiri godine, maksimum. Mi sad ubijamo sedmu godinu.

Ta izložba u Los Anđelesu je u potpuno privatnom aranžmanu, to je jedan kolekcionar koji je bio pre jedno četiri-pet godina kod mene, doveo ga je jedan moj prijatelj, koga je opet doveo neki moj prijatelj, svaki od njih je kupovao moje slike... On je bio kod jednog, pa je pitao: Ko je ovaj umetnik? i tako je došao do mene. Otkupio mi je nekoliko slika i ponudio mi je, jednog trenutka, da izlažem kod njega. On jednom godišnje, ili jednom u dve godine, pravi promociju umetnika za koje on misli da su OK, i ima tridesetak-četrdesetak slika poznatih umetnika, što je meni imponovalo. Sad da ne nabrajam ko su ti, da sad ne budem prepotentan... Pa ne znam, Baskijat... neki od ovih modernijih...

Pikasa bih uvek stavio sa strane... Kad vidiš količinu i kvalitet toga što je on uradio, mislim da možeš stvarno da odustaneš od svog posla i da kažeš: Više neću da se bavim slikanjem, idem da otvorim prodavnicu hrane. Ili pekaru... u Beogradu su pekare... Je l' imaš pekaru?

Postoje slike koje mogu da traju na duge staze - mislim da su Van Gogove slike možda takve, ili, ne znam, slike iz XVII veka. Postoji u Italiji jedan slikar iz Venecije, samo njegova neba možeš da gledaš i da otkriješ nešto što nikada nisi video. To možda ima veze i s nekim unutrašnjim iskustvom, koje godinama gradiš; u stvari, koliko si mlad, koliko si star. Nije to ni bitno, nego znaš - ima mladih ljudi koji mogu da to vide odmah. Ja očito nisam taj, trebalo bi da živim još jedno dvesta godina da bih to video...

Da li su slikari egocentrični?

To uopšte nije pitanje, to je konstatacija. Svi slikari su egocentrični, samoljubivi, zaljubivi. Neću da kažem da se gledaju u ogledalo, ali oni su zaljubljeni uopšte, što postoje - u to sam ubeđen. Ne pričam samo o sebi, mogu i o sebi, važi i za mene, ali mislim da su to ljudi koji su u stvari vrlo usamljeni. Mislim na neke, neću da kažem prave ili lažne slikare, ali mislim na neke koji su se posvetili tome stvarno - i vremenski i u sebi. Mislim da su to soleri, neću da kažem sada stepski vukovi, ali su, onako, sasvim sami, da nemaju puno društva, da se u stvari možda i muče, sami sa sobom, i da nemaju mnogo vremena ni za porodicu, ni za familiju, ni za decu, a to su samo izgovori, obično se ti brakovi završavaju... Muškarci često menjaju žene, žene slikare u stvari manje znam, ali sada govorim o muškarcima. Nije baš tako lako kao što izgleda, kao da je slikaru sve dopušteno; možda mu jeste sve dopušteno, ali to mora da prisvoji ako je slikar. To sto posto ide jedno sa drugim, to sam hteo da kažem.