Beograd ima dugu i bogatu kulturnu istoriju, ali period u kom su umetnici bili izrazito kreativni svakako je bila scena osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog stoleća. Dok su jugoslovenski političari kovali ratne novčiće, muzičke legende poput Šarla Akrobate, Ekatarine Velike Idola, glumački asovi, i danas veoma popularni, poput Srđana Todorovića ili Zorana Cvijanovića, kao i još mnogo njih, kroz različite vidove umetnosti ostavili su svoj pečat koji se uklapa u teksturu kulturnog kolaža jednog grada sklonog raznolikosti. Iz široke lepeze tadašnjih umetnika teško je izdvojiti nekoga, ali umetnik performansa i slikarski genije kakav je Gera, zaslužuje počasno mesto među slavnim imenima razuđene beogradske scene.

Dušan Gerzić Gera rođen je 1961. godine u Beogradu, a 1980. osniva grupu VIA Talas kao deo projekta "Artistička radna akcija". Već od sledeće godine radi kao di-džej u klubu Akademija, a 1984. i u klubu Zvezda. Kao grafički dizajner radi omote, pozivnice i plakate za razne bendove, i sarađuje sa nekima od njih (Haustor, EKV, Idoli, Električni orgazam, D'Boys...). Angažuje se kao saradnik Studija B i kao rok-fotograf u Omladinskim novinama. U januaru 1985. otkriva se široj javnosti kao majstor body-arta, i to izložbom u Velikoj galeriji SKC-a projektom "Inicijacije" - body painting u saradnji sa Marinom Švabić. Nadalje se posvećuje projektima različitih oblika i ogranaka umetnosti, a 1986. godine završava Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Krajem iste godine odlazi u Pariz na Ecole des Beaux-Arts gde završava dva semestra u klasi profesora Vladimira Veličkovića. Radeći u svom ateljeu u Parizu pojavljuje se na izložbi L'Art Sans Frontieres aprila 1987, i izlaže svoje izvrsne radove u nekoliko privatnih pariskih galerija. Iste godine putuje u Njujork gde se body-paintingom, kroz performans sa fotografom Stefanom Lupinom u Tunnel Clubu, predstavlja njujorškoj publici. Nastavlja da živi, radi i izlaže u Njujorku do odlaska u Toronto 1990. godine. Sledeće godine odlazi u Pariz, gde živi i radi narednih šest godina, izlažući svoja karakterna i dinamična dela u La Forgeu i drugim pariskim galerijama na samostalnim i kolektivnim izložbama. Vraća se u Beograd 1997, gde i dalje impresionira sofisticiranu publiku nizom izložbi i radnih projekata, sve do svoje preuranjene smrti u januaru 1998. u Beogradu.

…Ili mlad umreš, ili sve dođe kasnije, ali pošto ja nisam mlad, verovatno ću umreti kasnije…
 Gera

Uprkos razočaravajućoj činjenici o Gerinoj smrti, njegove izložbe se nastavljaju, a 1999. godine francuski glumac i režiser Jean-Marc Barr snima film Ljubavnici inspirisan Gerinim životom i delom. Gerin brat Bora, zajedno sa mnoštvom saradnika i prijatelja, 2003. godine objavljuje monografiju Gera - I, Myself and Others, gde se, uz odlomke intervjua sa Gerom, na fotografijama skica, slika i crteža, kao i kroz fotografije modela na čijoj je koži oslikavao svoje divlje, čudovišne motive - pored komentara o Gerinom radu Nine Živančević, Petra Omčikusa, Milete Prodanovića i drugih značajnih ličnosti i prijatelja - široj javnosti otvara uvid u burnu, kreativnu genijalnost ovog umetnika. Iste godine se održava i izložba u Francuskom kulturnom centru u Beogradu, gde su, nošeni utiskom, mnogi umetnici i ljubitelji umetnosti dugo razlagali Gerine radove po žutim mrljama i ukazivali na sopstveno likovno i kulturno prosvetljenje.

…Slikar koji je nabiflan informacijama, načitan, mislim da je bolje da ostane takav, a ne da slika.
 Gera

Iz Gerinih dela zrači jedinstvena i moćna strast koja malo koga ostavlja ravnodušnim. Autentičan potez, boja i atmosfera, prepoznatljivi elementi i u njegovim najranijim radovima, prepoznaju se do poslednjeg dela. Svaka slika, koliko god pripadala seriji, blesak je trenutne emocije, vanvremenog osećanja koji se doživljava samo kroz dela vrhunskih slikara. Sam stvaralac demistifikuje seriju radova, jer osećanje je prolazno i on ga je kao takvog i beležio. Svako sledeće ponavljanje istog osećanja u nama pokreće novi tok misli dodajući nove oblike i nijanse našem karakteru. Kao talentovan fotograf, Gera beleži neponovljivi momenat, ali zadire i u beskraj suštine i prenosi nam panoramu sva tri vremena, koja u svojoj celini savršene nedovršenosti ostavlja svojevrsnu pouku posmatraču i budućim generacijama. Daje nam svoju sadašnjost, prošlost i budućnost, držeći nas u lagodnoj i neusiljenoj pozornosti.

…Nikada nisam u stvari razumeo da li to glava slika rukom ili ruka slika glavom.
 Gera

Onoliko koliko potez pripada njegovom posebnom karakteru, boja odaje univerzalnu lepotu umetničke zrelosti, a upravo sama atmosfera svakog Gerinog platna, poput poetične drame, uvlači nas u njegov tajni i naizgled mračan svet. Odvija se interaktivna igra dela i posmatrača, gde delo bira posmatrača, dok osećaj čini tako da poštovalac umetnosti posle njegovih slika sva druga dela poredi sa njegovim, to jest od drugih dela traži više i traži taj osećaj koji su Gerine slike uspele da proizvedu. Nešto poput specifične igre sa umom, poput religiozne ispunjenosti, duhovne radosti mešane sa praiskonskim bolom. Samo delo je ogledalo stvaraočevog života i, reflektujući blistavu svetlost izvora nadahnuća, ono multiplikuje svoj odraz kroz tamu čineći svetlosni tunel do svog odredišta, srca posmatrača. Gerini radovi su poput opijata koji vas do smrti čini zavisnim da u njima uživate.

…Ništa. Neću sad nikoga da napadam, svako ima svoj put, možda probaš nešto, pa ti ne uspe, i kreneš negde drugde…
 Gera

Politika i institucije, svesno ili nesvesno, vraćaju nas u grubu istoriju kroz veličinu Vizantije i rane srpske kulture kao našeg reprezenta u svetu, ne sagledavajući kompleksan svet savremenih umetnika. Možda ovo nije poslednja vlada koja je nedovoljno ili neadekvatno zainteresovana da istražuje načine koji mogu samo koristiti sadašnjem Beogradu i budućoj Srbiji. Sušta je potreba svake kulture da svetu prezentuje najbolje. Bila bi velika sramota, za grad i državu, koja bi dopustila da se degradira stav o kulturnim, a samim tim društvenim, duhovnim i opštim životnim vrednostima, između ostalog i time što se nema vremena za umetnost.

…Nemaju vremena. Moraju da rade druge stvari. To je čist luksuz danas, za umetnost niko nema vremena osim umetnika.
 Gera

Velika je šteta što Geri nije dato makar još malo vremena da obogati svet, ali kao i većina velikih umetnika i on ostavlja život naizgled nedovršenim, učeći nas krhkosti i prolaznosti. Sagledavajući i uzrok i moguću posledicu, na nama je da sačuvamo i zaštitimo kulturnu baštinu i za buduće generacije kako ne bi bile lišene lepote življenja, opreza, znanja i mudrosti. Gera je bio i ostao kultna figura čija umetnost s vremenom samo dobija na vrednosti. Deca Beograda treba da rastu u skladu s tim vrednostima i ne smeju biti iznenađena saznanjem kakve sve veličanstvene ličnosti krije njihov grad, čiji nomadski korak i sami treba da prate kako bi ostali slobodni.

Mina Mihić (2010)